Mića Kostić, pevač legendarnih songova iz "Ko to tamo peva", ekskluzivno za Muzičku apoteku

Printskrin: Youtube/Čačak Uživo/Klasik Srbija

I posle 42 godine od premijere "Ko to tamo peva", Miodrag Mića Kostić voli da zapeva songove koje je proslavio i u legendarnom filmu. Isto onako nasmejan i dobroćudan, samo bez šešira, drvene harmonike, drombulja i sinovca Nenada, priča za Muzičku apoteku ko je bio pre filma, a ko je danas.

Sviće zora u subotu,

dan doleće iz daljine,

svi junaci ovog kraja

čekaju da sunce sine,

joj, joj, joj, joj!

Za Beograd, za Beograd,

firmom Krstić, firmom Krstić,

upravo se narod sprema,

sve razloge za put ima,

samo sreće valjda nema,

nema joj!"

(Vojislav Kostić - Dušan Kovačević)

- Jedanaestog dana vojne vežbe kod Ralje pozvao me moj dragi kolega Staniša Stošić da priredimo lep koncert za drugove vojnike. Dok sam skoknuo do Beograda po harmoniku, pristigli su i Usnija Redžepova, Sveta Šešić, Beba Tošić. Kad sam doneo harmoniku, kolege su odabrale mene da otvorim program. Stao sam na jednoj ledini ispred celog bataljona i zapevao "Dane i dane", "Kapetan potonulog broda" i "Svud me diraj al' u srce nemoj" - priča Mića Kostić za Muzičku apoteku.

- Sutradan posle vežbe, baš kad sam bio u akciji malterisanja drugog sprata moje kuće, neko mi dobaci: "Hajde, Mićo, baci taj maler pa da snimamo". Ja pomislio da je neko došao da me zove da sviram neku tezgu. Predstavi mi se čovek: "Ja sam Slobodan Šijan, režiser, bili smo zajedno na vežbi. Snimam film, bićeš prezadovoljan i honorarom i publicitetom."

Imao je Mića i pre Šijanove ponude obećanja u vezi snimanja i estrade. Imao je i svojih 25 godina, pa nekako nije verovao u sve te priče o reklami i popularnosti preko noći.

- Iskreno, nisam verovao u uspeh, ali kad sam potpisao honorar od tri miliona i kad je krenuo film nisam znao gde se nalazim. Kako da ostavim orkestar koji je radio punom parom, svadbe, ispraćaji, krštenja. A tek sam završavao drugi sprat kuće, zidao, malterisao, šalovao... Imao sam dvoje dece, orkestar od sedam članova koji su vodili stric i ujak.

- Odem u "Centar film" i sretnem sve te velikane koji me osloviše sa kolega. Dobio sam scenario i molbu da im nabavim još jedno dete koje će da pevuši sa mnoom i da svira drombulje. Izbor je pao na mog sinovca Nenada koji je tada imao jedanaest godina. Naravno, muziku smo snimili u studiju sa Vokijem Kostićem, Mića Đorđević sa RTS-a je odradio sve te drombulje, a Neša je samo kobajagi držao drombulje u ustima.

Miodrag Mića Kostić je i pre legendarnog filma bio čovek od muzike i poznata faca sa mnogih beogradskih veselja.

- Ja sam rođeni Beograđanin. Moja familija je sa Zvezdare, ispod Gradske bolnice. Moji preci su poreklom iz Bijelog Polja, moj deda se oženio jednom bogatom Beograđankom, svi moji su bili muzikalni i sa očeve i majčine strane.

- Otac mi je kad sam imao devet godina nabavio jednu klavirku, a već od četrnaeste godine sam počeo da sviram po kafanama. Sećam se mojih prvih nastupa u "Kapiji Šumadije" ispod Avale. Pešačio sam od kuće do kafane i nastupao sa našim akustičnim bendom, ponekad od osam uveče do osam ujutru. Tu sam stekao rutinu, najširi repertoar i nastupao sve do vojske.

Mića Kostić je sam svoj majstor, samouki harmonikaš koji pleni svojim iskrenim donošenjem pesme i jedinstvenim prstoredom na beloj harmonici.

- Moja zlatna "belka" me prati evo već 50 godina. Deset godina sam svirao klavirnu, pa sam posle vojske prešao na dugmetaru. Uspeo sam da usavršim svoj raspored i žao mi je što nemam kome da ga ostavim. Nemam živaca da učim neke nove klince.

- Žao mi je što nisam imao prilike da se muzički opismenim. Želeo sam da završim za kuvara, ali sam na prvom času dobio batine od neikih "skinhedsa" i napustio tu školu za sva vremena. Posle sam pohađao kurs za majstora za popravku televizora u "EI Niš".

Pre nekoliko godina u Jugoslovenskoj kinoteci je upriličena projekcija digitalne verzije filma "Ko to tamo peva". Bila je to retka prilika da se na jednom mestu okupe akteri najboljeg domaćeg filma svih vremena. Iako je ogromna većina tih glumačkih velikana poodavno napustila je ovaj svet, "Ko to tamo peva" se skoro svakodnevno vrti na nekom od filmskih kanala. Mića, ipak, radije premotava neki svoj film sa snimanja, ono što se ne vidi u konačnoj verziji.

- Najteže mi palo ono zezanje sa šibicama, a nikad se nisam bavio šibicarenjem. Morao sam da vežbam i ciganski akcenat, srećom nisam imao puno replika sem onog "ne'š se ti najesti leba od pevanja".

- Još se sećam kako smo Berček i ja jurili one prasiće. Kad sam video koliko se Berček muči, pojurio sam i uhvatio prase iz prve. Kasnije sam uhvatio još nekoliko, tek toliko da Berček ukapira kako se to radi. Bogami se dobro isprljao dok ga nije uhvatio.

- Paja Vujisić je posebna priča. Polomio ruku u prethodnom filmu "Poslednja trka", pa je bio miran kao bubica, nije mu bilo ni do pića ni do priče. I danas se pitam kako je mogao da izdrži sninanje celog filma a da ne progovori ni jednu reč sa ekipom. Bio je izolovan od svih, planeta za sebe.

- Posle sedam dana smimanja nekako je pala tenzija, pa me legendarni snimatelj Boža Nikolić zamoli da ponesem harmoniku i da malo razmrdam atmosferu u jednom motelu u blizini Deliblatske peščare. Boža me prvi zakiti da bi napalio i seljane. Kad je krenulo kićenje, dragi Bože, sakupi se milionski bakšiš, dekintirao sam i kolege glumce da nisu imali ni za kafu.

I pored megapopularnosti zbog uloge u najboljem domaćem filmu svih vremena, Mića Kostić se ne odriče kafane i harmonike.

- Već godinama sviram u "Kafanici" u Košutnjaku, nekadašnjoj "Sedmici". Ima puno fatalnog za mene u tom broju sedam. Rođen sam 27. juna 1955, stanovao sam na broju sedam na Kanarevom, stan sedamnaest, moj sin je rođen u sedmom mesecu, moja žena je rođena u sedmom mesecu.

- Stekao sam prijatelje u celom svetu, to je moj naveći kapital, zato i ne pomišljam na penziju. Država ne mora da troši na mene ni dinara. Tu je i moj naslednik, moj unuk Mihajlo koji pobeđuje na takmičenjima harmonikaša i nastavlja dedinim stazama.

(Goran Milošević)